Od rane mladosti Čeda je često menjao mišljenje. Posle položenog prijemnog ispita na Ekonomskom fakultetu i jednenedeljnog pohađanja, shvatio da želi da bude umetnik.
1994. godine upisao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, a četiri godine kasnije je diplomirao. Napisao je nekoliko drama, radio kao novinar, pisao je za NIN, Borbu i Politiku, ali već tokom studija je počeo da se bavi politikom.
U novembru 1996. godine je ispred Fakulteta dramskih umetnosti je održao govor pod parolom „nema smisla više ćutati, nešto moramo da uradimo“. Posle toga su počeli studenski protesti protiv režima Slobodana Miloševića koji su trajali više od 117 dana. Čeda je bio jedan od vođa i insistirao je da se poštuje izborna volja građana.
Nakon protesta, razočaran što njegova opcija nije pobedila i odlučio je da se više ne bavi politikom. Odluka je bila kratkog veka. Vrlo brzo je sa drugim studentskim vođama osnovao Studentski politički klub i postao je njegov predsednik.
Postao je veoma popularan, naročito među pripadnicama ženskog pola, o tome svedoči čuveni bedž na kome je pisalo: „Čedo, oženi me!“
Studentski politički klub se protivio se republičkim izborima koji su se održali 1997. godine. Sledeće godine Čeda i svi članovi SPK-a su prešli u Demokratsku stranku. On je postao član Predsedništva i član medijskog tima Saveza za promene. Kada je Savez za promene prekinuo demonstracije, Čedomir je sa svojim pristalicama poznatijim kao „čuvari vatre“ nastavio da šeta i protestuje.
2000. godine je učestvovao u izbornim kampanjama i bio je šef Izbornog štaba Demokratske opozicije Srbije (DOS). U decembru je izabran za poslanika u Skupštini Srbije, a 2001. godine je postao potpredsednik Demokratske stranke. U januaru 2001. godine Čedomir je proglašen za šefa poslaničke grupe DOS i na toj funkciji je ostao naredne dve godine.
Jedan od zanimljivijih trenutaka političke karijere je bio 1. aprila 2001.godine kada je bio u timu koji je sa Slobodanom Miloševićem pregovarao o njegovoj predaji i hapšenju. Akcija je trajala dva dana, nakon sedmočasovnih pregovora o predaji. Tada je Vlada Srbije donela odluku da bude hitno isporučen Hagu i transportovan u Ševeningen.
Bio je jedan od najbližih saradnika Zorana Đinđića, a nakon njegovog ubistva u martu 2003. godine izabran je za potpredsednika Vlade Republike Srbije koju je predvodio novi premijer Zoran Živković. Šuškalo se da je bio u bliskom odnosima sa članovima Zemunskog klana odgovornih za ubistvo premijera i da je, kako tvrde zatvorski čuvari, posećivao Dušana Spasojevića, jednog od vođa gore pomenutog klana, u Centralnom zatvoru. U kuloarima se spekulisalo zašto nije bio u Srbiji u vreme atentata. Posle se saznalo da je bio, kako zgodno, na skijanju.
Zanimljiva je i izjava Vilijama Montgomerija, bivšeg ambasadora SAD u Beogradu u emisiji „Svedok“, da bi Čedomir trebao da kaže sve što zna o ubistvu Zorana Đinđića. Jovanović ga je tužio zbog klevete tvrdivši da je Montgomeri radio na rušenju Đinđićeve vlade.
U februaru 2004. godine se kandidovao za potpredsednika Demokratske stranke, nije izabran. Zbog povrede statuta stranke isključen je iz DS.
Željan uticaja a i opstanka u političkom životu, 2005. godine je formirao Liberalno-demokratsku partiju (LDP). Na osnivačkoj skupštini u Domu omladine je izabran za njenog prvog predsednika. Dve godine kasnije partiji se priključio Građanski savez Srbije.
Kako su godine prolazile, Čeda je ulazio u razne koalicije i tako uspevao da ostane u igri. 2007. godine su održani vanredni izbori za narodne poslanike na kojima je Čedina stranka u koaliciji sa Socijaldemokratskom unijom, Ligom socijaldemokrata Vojvodine i Demohrišćanskom strankom Srbije osvojila 5,31% glasova, tj. 15 mandata. Čak je bio 2008. godine jedan od kandidata za predsednika Srbije. Dobio je celih 5,34% glasova i našao se na petom mestu.
Na sledećim izborima, kao potpora na izbornoj listi su se našle i nestranačke ličnosti kao što su dramaturškinja Biljana Srbljanović i novinar Petar Luković.
Ponosno smatra da je jedan od najvećih političkih uspeha ukidanje EU viza za građane Srbije. No, tu je negde počeo i njegov nezaustavljiv pad na srpskoj političkoj sceni. Poslednjih godina češće je na sttranicama crne kronike nego u ozbiljnim političkim tekstovima.
Simptomatično je da iako je zastupao progresivne stavove, na primer da Srbija prizna da je u Srebrenici počinjen genocid, da Kosovu treba da se prizna neazvisnost, sve češće je gostovao u prorežimskim medijima i polako menjao kurs. Tokom te tranzicije od progresivnog političara postao je Vučićev glasnogovornik i omiljeni „opozicionar“.
U Vučićevoj Srbiji se vodi velika borba za opstanak na političkoj sceni jer se javljaju nove „opozicione snage“, newage četnici, desničari, čuvari srpskih svetinja te se prostor maksimalno smanjio za političare tipa Čede Jovanovića.
Što se sumnjivih poslova tiče, „priznao je da je suvlasnik firme „Agroposlovi“ u kojom ima 45% udela, ali je tvrdio da se privatnim biznisom bavi njegova žena. 2010. godine je bio vlasnik 25% akcija u „Bejzik solušn limitid“, firmi koja ima 55% udela u „Agroposlovima“. Krajem 2012. godine „Agroposlovi“ su za 15.000 evra mesečno zakupili tri mlina fabrike testenina i brašna „Fidelinka“ koja je bila u stečaju. Konkurencija na tenderu im je bilo preduzeće „AMSG“ koje je registrovano na istoj adresi kao „Agroposlovi“.
Većinska vlasnica „AMSG“-a je direktorka firme „SHFS“ u kojoj Čedomir ima udeo 45% i koja je takođe na istoj adresi kao „Agroposlovi“. 2013. godine rukovodstvo „Fidelinke“ je od Fonda za razvoj Srbije tražilo kredit sa kojim bi finansiralo projekte koji su ranije započeti. U februaru 2015. godine „Agroposlovi“ su otišli u stečaj, a „Fidelinku“ je preuzeo „Agrohub“ čiji je jedini vlasnik Čedomir.“
Pored firmi, dve kuće, par automobila ima i kuću na Mikonosu i sve to je pošteno zaradio od poslaničke plate.
Tako počine era nasilničkog ponašanja u javnosti. Posle prošlogodišnje tuče sa doktorom i vlasnikom privatne klinike Fizio-centar, kada je teniskim reketom zadao više udaraca u glavu, Čedomir Jovanović očigledno ne može da kontorliše svoje ponašanje.
Pre nekoliko dana dogodio se incident u blizini stana Čedomira Jovanovića. Jovanović je razbio staklena vrata restorana brze hrane "Pončo", šutirao je nekoliko automobila - među kojima i policijski - i na kraju je posle uviđaja patrolnim džipom interventne jedinice odvezen u policijsku stanicu Novi Beograd, iz koje je ubrzo pušten.
Za sad je nepoznato šta se zaista dogodilo u sredu uveče u Bulevaru Zorana Đinđića. Postoje tri verzije. Prema prvoj verziji, vidno alkoholisani i nervozni Jovanović je bez razloga eksplodirao i izazvao incident. Prema drugoj, navijači Crvene zvezde koji se okupljaju u lokalima u tom delu grada već duže vreme provociraju Jovanovića kome je sinoć konačno prekipelo.
Prema trećoj verziji, komšije i očevidci tvrde da je Jovanovića detonirala opaska jednog od gostiju kafića da "više ima restorana s ovim imenom u gradu (Pončo), nego što Jovanović ima glasača".
Jovanović, objašnjavajući šta je izazvalo ovaj incident, zaključio je: „Nema mesta za njih i za nas u ovom gradu na ulicama. Mislim da je ovo danas posledica mnogo čega. Šta bi (predsednik Srbije Aleksandar) Vučić radio da se noćas dogodilo nešto teže? Kome bi on objasnio da se meni nešto dogodilo? Pa ne bi se tako pričalo da sam ja pijan! Kada sam video te vesti doneli su mi iz restorana čašu viskija da se smirim.“
U to ime nazdravimo povlačenju Čedomira Jovanovića iz politike i javnog života dok ga još retki pamte kao neobičnog političara koji je smeo da kaže šta misli i kaže neprijatnu istinu u lice. Nadajmo se da neće poći putem kojim se ređe ide.
