Financial Times analizira: Zašto je EU meka prema Srbiji

FT navodi tri osnovna razloga.

Prvo, po geografskoj veličini i broju stanovnika, to je najveća država na tom području poznatom, od raspada komunističke Jugoslavije, kao „Zapadni Balkan“.

Drugo, ovo područje je devedesetih godina prošlog veka bilo poprište najnasilnijih ratova u Evropi posle 1945. godine, sve do invazije Rusije na Ukrajinu. Ratovi su se vodili u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu (Srbiji). Ekstremni srpski nacionalizam bio je u središtu tih ratova, a i dalje je faktor u borbi za vlast širom regiona.

Treće, ovo područje je fokus geopolitičke konkurencije između zapadnih zemalja, Rusije i Kine. Više od svojih suseda, Srbija nastoji „da se igra“ sa EU i SAD protiv Moskve i Pekinga – oslanjajući se na tradiciju nesvrstanosti koju je proslavio Josip Broz Tito, pokojni jugoslovenski vođa.

Na kraju, EU je nominalno posvećena proširenju svog članstva uključivanjem Srbije i njenih suseda, kao i zemalja izvan regiona kao što su Moldavija i Ukrajina. Međutim, Srbija je daleko od ispunjavanja uslova za članstvo u EU i postoje dobri razlozi za sumnju da li desničarsko-nacionalističko rukovodstvo u Beogradu zaista želi da se pridruži klubu.

Znajući to, EU i SAD su se kladile na Srbiju kao korisnog partnera iz drugih razloga – kontrole migracija, strateške ekonomske saradnje i sprečavanja tenzija na i oko Kosova koje bi mogli da destabilizuju širi region.

Nijedna država zapadnog Balkana nije savršena demokratija, ali Srbija se izdvaja po tome što su njeni nedostaci slični onima koje EU smatra uvredljivim u Mađarskoj, članici bloka koja svojim ponašanjem deluje kao da je zalutala u EU.

Poput Viktora Orbana, mađarskog premijera, predsednik Srbije Aleksandar Vučić praktikuje oblik vladavine moćnika prožet kulturnim konzervativizmom, prijatnim vezama sa Rusijom i Kinom i podrškom nacionalnim manjinama u inostranstvu (Mađari u Rumuniji, Slovačkoj i Ukrajini, Srbi u Bosni i na Kosovu).

U članku za Karnegi institut, Dimitar Bečev je ove nedelje napisao:

„Čovek bi pomislio da je zemlja odavno krenula dalje od padova iz 1990-ih. Međutim, bar kod nekih Srba osećaj je da je sat vraćen u doba bivšeg predsednika i moćnika Slobodana Miloševića“.

Pošto što su Vučić i njegova vladajuća partija predvidivo odneli pobedu na vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji 17. decembra, EU je izdala nešto što je zvučalo kao strogi ukor, ali je u stvari bio lagani udarac po zglobu.

Evropski komesari Žozep Borel i Oliver Varhelji su posle održanih izbora rekli:

„Sa zabrinutošću zaključujemo da izborni proces zahteva opipljivo unapređenje i dalju reformu, jer je pravilno funkcionisanje demokratskih institucija Srbije u srži procesa pridruživanja Srbije EU… Takođe očekujemo da nadležni organi na transparentan način prate verodostojne prijave o nepravilnostima na izborima“.

Ova izjava jedva da je zagrebala površinu mana srpske politike i javnog života. Oni prevazilaze pogrešne izborne procedure, iako su ozbiljne.

Marta Spala, politikolog u varšavskom „Centru za istočne studije“, objavila je dve analize, u maju i decembru, koje dotiču srž stvari.

U maju je pisala o „sistemskim problemima srpske države, uključujući slabost njenih javnih institucija koje su podređene interesima vladajućih partija, sveprisutnu agresiju u javnom prostoru, korupciju i veze između vlasti i organizovanog kriminala“.

Posle decembarskog glasanja, ona je primetila:

„Izbori su učvrstili hegemonističku poziciju predsednika Aleksandra Vučića i potvrdili efikasnost njegovih partijskih struktura u održavanju kontrole nad društvom. U ovoj situaciji ne mogu se održati potpuno demokratski izbori“.

SAD su u julu 2023. godine uvele sankcije Aleksandru Vulinu, koji je bio na čelu Bezbednosno informativne agencije (BIA), zbog navodne umešanosti u međunarodni organizovani kriminal, promet narkotika, veza sa Rusijom i „promovisanje etnonacionalističkih narativa koji podstiču nestabilnost u Srbiji i region“.