Po izlasku na Ilicu pored mene je prozujao tramvaj, upravo moj broj. Podvojen u sebi, 'prvom od sebe' obećao sam ga stići i potrčao. I dok mi je 'drugi od mene' konstantno puhao za vrat i prigovarao, trčao sam do iznemoglosti. Činilo se danima, no napokon sam stigao. Teško hropćući i kašljući uletio sam u zadnji čas. I snažno udario osovinom skejta o željezni gelender. Od siline udarca pomislio sam da će stakla popucati, no slabijima su se pokazali ipak moji živci. Osim što sam se morao boriti sam sa sobom, prijetnja je stigla i izvana.
Svi su zašutjeli, osjetio sam mnoštvo oči uprtih u moju nakaradnu pojavu; osude ljudi u tramvaju okupirale su mi svijest. 'Koji pacijent!', misle si oni. 'Debil sa skejtom, a vani je minus 800. Daj odrasti više! Odrasti!' Roj paranoidnih misli brujao mi je glavom, odlučio sam zabiti se licem u staklo i pokušao ih ignorirati. 'Stići ćeš na bus. Stići! To je glavno! Budi ono što jesi! Svi su oni slabići, glupani koji su porinuli glavu, naguzili se i ušli u strukturu. E ja neću! Neću!' I dalje trepereći u sebi, osjetio sam kako je pritisak počeo slabiti. Nakon što su me osudili na kaznu bez mogućnosti pomilovanja, lagano su se vračali svojim besmislenim razgovorima. A ja sam osluškivao. Bježeći od sebe, oba sebe, osluškivao.
"Sinko, bi li se ti digao?" pitala je starica nekog frika.
"Kaj si luda? Kaj ti je? Pa da se ti sjedneš! Ha? Čuj 'bakterijus', nisam ti ja baš tak' naivan!" odgovorio je ovaj bahato.
I shvatim da svi šute! Nitko nije reagirao! Koji licemjeri, papci, kreteni! Mene 'pravednici' osuđujete, a baki je ovaj mogao slezenu izvaditi dok vi ne biste ni prdnuli! Taman sam krenuo prosvjedovati kada sam osjetio ruku na ramenu. I skamenio se! Srce mi je skočilo u pete, 'govno stvrdnulo'!
"Vajt burki! Di si, kaj si?"
Faca mi je bila poznata, ali nisam ga prepoznao. U silnu strahu, oba ja unutar mene zagrlila su se i odlučila zajedno obraniti. I dok mi je srce izbijalo iz grudiju, kapci teški poput olova spustili su se poput roleta, u treptaju. Pred očima mi se nevjerojatnom brzinom izvrtila lista poznanika. Milisekundu kasnije pogledao sam ga u oči poput teleta i nadljudskim se naporom odvažio prozboriti.
"Evo burki, niš, laganica, sa posla, ne?"
Nisam znao zašto sam izrekao tu glupost, ali bio mi je potreban samo predah da dobijem na vremenu i prepoznam ga. Ali, nisam ga prepoznao!
"A di ti je šljakica? Kaj delaš?"
Snažan osjećaj da sam uhvaćen u laži otvorio je ponor unutar mene. I skoro me progutao. Jedva sam izustio:
"Ma tu niže, ne? U centru, ovaj! Ma neki burek od posla! A ti burke, kak ti je malena?"
I ponovno sam izrekao glupost! Kao da je sama izišla iz mene. Strah da razgovor krene u smjeru koji bi otkrio kako nemam pojma sa kime pričam zapravo me ubacio u samo žarište. Zašto ga nisam pitao što radi ili bilo kaj drugo? I on me presječe:
"Koja malena?"
Potpuno sam se izgubio! Stajao sam pred njime razjapljenih usta i vidno se tresao. Glas mi je počeo drhtati:
"Pa ova, ne…" Tu sam se od muke izvinuo na pola, stao pucketati prstima.
"Joj kak se zove, ona mala zgodnička, ovaj... Kaj smo bili na moru skupa!"
'Zašto ja to govorim! Tko to govori iz mene? Pa nisam ga to htio pitati! Joj sada sam gotov!' tek pomislim, a on se nadovežu:
"Kakvom moru, kaj ti je?" i zašuti.
Šuti on. Šutim ja. Vječnost! Progutao sam knedlu i taman otvorio usta, no on me prekinu:
"A misliš na malu Tinu!?! Pa kaj nisi odmah rekao! Nismo ti više zajedno. Dobila je pedalinu, ne?"
Počeo se glasno smijati, pa sam si i ja sav sfleširan dopustio smiješak. A onda je opet nastupila tišina. Gledali smo se i šutjeli. Tenzija unutar mene dosegla je vrhunac pa sam izustio:
"A ti, ovaj, di ti delaš?"
"U Zetu! Kontrolor sam karata. Baj d vej, imaš kartu?" rafalom me pokosi.
Izgubio sam tlo pod nogama. Zadnjim snagama, onih posuđenih od ponosa usprotivio sam se iznenađujući prvenstveno samog sebe. Krenuo sam u napad:
"Burki, kaj ti je? Pa otkud mi karta? Ne šljakam, studiram, ne? Uvijek sam bez dinara! Kaj si tak grbav, kaj me tlačiš? Pa burazi smo!"
"Maloprije si rekao da radiš! Vajt, kaj me muljaš? Ajde lijepo siđi na slijedećoj da te ne kaznim! I nismo mi nikakvi burazi!"
Srećom smo upravo bili na stanici, pa sam šutke izišao. Zbunjen, poražen, osramoćen. Mnoštvo oprečnih osjećaja unutar mene učinila je razdor. Moji ja, toliko složni kada sam bio napadnut, ponovno su se okomili jedan na drugoga. U svađi sa sobom, propustio sam bus.
