Štulić se opet obrušio na Leinera

Reakciju objavljenu na portalu Ravno do dna prenosimo u cijelosti, u originalnom formatu i stihu. Naime, kako je poznato, Branimir Štulić slova ‘lj’, ‘nj’ i ‘dž’ piše ćirilićnim pismom

Kanibal izda novu kњigu pod naslovom Azrini

svjedoci (misleći na Jehovine svedoke), davši

priliku takozvanim fanovima da se pokažu,

najverovatnije lažima, poput њega, jerbo u

jednoj objavљenoj priči o nekome koji pobegne

iz vojske da bi došao u Kulušić na koncerte,

dotični piše da sam sišao među publiku sa

gitarom (to je jedino što se seća sa tih nastupa),

međutim, toga uopšte nije bilo (izmišљeno,

odnosno iz prsta isisano), kao i u jednom

drugom slučaju, kad neki kritizirajući moja

dela, pišući o Azri, kao usput veli da je

bio na tim nastupima u Kulušiću i da sam

neverovatnom brzinom promenio puknutu žicu

na gitari (i to je takođe jedino što konkretno

pamti sa tih svirki), čega po istom obrascu doslovce

i bukvalno nije bilo, pošto imadoh dve gitare

upravo zbog toga. Ne zna se ko više laže – svak svom

jatu leti, seveda. Tek odskora Kanibal koristi

nove laži (za Pozdrava Azri je, pravdajući ih,

po novinama, kao uzgred, govorio da je sa mnom

po podrumima komponovao, on koji veze sa

muzikom nema, kao ni sa pisaњem, budući mu

i tu izmišљenu nepomenicu od prve sveščice

drugi napišu, ako, uostalom, ne laže i ne

glumi kad rukom trese) ne bi li opravdao svoje

zločine (na primer, da bi mi trebalo urezati

šahovnicu na čelo, sa čime i započne svoju

karijeru, a zbog čega ga i guraju do današњih

dana, jer to duguju zaslužnim kadrovima), pa on

i њegova vašarska boљa polovica smatraju

(a sve prodavajući moje plakate iz osamdeset

prve, kao i majice sa њegovom karikaturom

moga lika, sastavљenom od lica Њake iz Zadra

i grčkog bacača diska) da bez dvadesetogodišњeg

Pozdrava Azri i њihovih odskorašњih pregnuća

moje pesme ne bi preživele, to jest dobacile

sve do današњih dana i do najmlađih slušalaca

(dobrotvorni rad na moj račun, a za svoj џep, ta i sâm

ustvrdi za Glas Srpske da ga lova pokreće), drugim

rečima, da te nisam pokrao, ko bi za te znao?

A tek obožavaoci koji su nas pratili (opet

moje našim zove, barem koliko naslovnica tog

izdaњa ima bezbroj ispisanih naslova mojih

pesama, koje sam svirao sa različitim Azrama

dve godine pre њega i sa čime on ništa nema,

što ga ne sprečava da po intervjuima govori

kako je sa mnom osnovao Azru), ili da mu je

najmilije bilo posle koncerata u bekstejџu

sa obožavateљkama, čega nikad nije bilo

– vaљda ja znam. Doslovno, čim zine laže, pa na primer,

da je na bateriju dodao drugi bas bubaњ; taj

bas bubaњ sam ja ne samo dodao nego i platio

(kao i њegove palice, pošto je Azra moje

preduzeće), koliko i њegov boravak i kiparstvo

u Holandiji (i takođe sam unajmљene svirače,

plaćenike, terao da pevaju, što beše nužno

za trio, premda sam time nekolicinu pesama

unakazio). A što se bubњaњa tiče, њegovo

bubњaњe je merodavno sa Naturalnom mistikom,

Vješticama, Šo! Mazgoonom i Leinerom i Hrњakom,

budući se u Azri svirala moja muzika i

svaka bubњarska deonica je bila moja, kao

i melodične linije na bas gitari, jer da nije

tako, Kanibal bi se uz ove gorenavedene

projekte svijao u kojima je svoje impresivno

umeće muda pod bubrege uspešno pokazao,

osobito uz takvu medijsku podršku, gde mu se

podmeću pitaњa koja u sebi već sadrže laž

kao nepobitnu istinu, i gde on izigrava

(jer tako mu je savetovano) francusku sobaricu,

otprilike, ništa ne diraj, samo majmunu daj hranu.