Štulić: Jugoton me opljačkao

Džoni Štulić je nedavno na svom Jutjub kanalu optužio Organizaciju muzičkih autora Srbije SOKOJ da od njih “nije primio ni dinara u celokupnom životu“, a da su oni, primera radi, “1980. godini ubrali barem 50. 000 tadašnjih maraka samo od Jugotona na ime autorskih honorara koje nikad nije video, a sledeće ’81. kudikamo i da su to produžili sve do 1994”. Zaključio je da su ga “svake godine oštetili za milion evra”.

Na Štulićeve tvrdnje SOKOJ je reagovao saopštenjem u kojem je naveo da nekadašnji frontmen “Azre” nije njihov član od 1981. godine i da mu stoga ne duguju nikakav novac za šta ih je prethodno optužio. To su dodatno obrazložili time da je “Branimir Štulić istupio iz članstva u organizaciji SOKOJ u septembru 1981. i da mu je tom prilikom saopšteno da će napuštanje proizvoditi dejstvo od 1. januara 1982. godine”.

Štulić se povodom tog reagovanja oglasio rečima: “Opet lažete“, a čitavu priču, na molbu dnevnog lista “Danas”, prokomentarisao je Siniša Škarica, nekadašnji urednik Jugotona.

Škarica je ustvrdio da je “izlišno izjašnjavati se na tu temu”, jer se “razvlači godinama”. Takođe, istakao je da o svemu postoje ugovori prema kojima su Štuliću isplaćivani honorari dok je bio u Jugoslaviji.

– Milijun puta su se povodom te priče javljali odvjetnici između ostalog i njegovi koji su odustali su jer su vidjeli da je sve potpuno neosnovano. Prava nisu prekršena. Ugovori postoje. Branimir Džoni Štulić je snimao za Jugoton. Jugoton je vlasnik tih snimaka. Za sve njih su plaćeni troškovi snimanja, honorari su isplaćivani prema ugovorima i jedino što je u svemu tome točno je da je on, mislim, nakon prvog albuma ili nakon “Sunčane ulice”, nemojte me hvatati za riječ, odustao od toga da ga štiti SOKOJ tada. Zatražio je od SOKOJA otkaz i to je i dobio. Od tada ga oni nisu štitili nego je sve dobivao tada izravno od Jugotona. Za svaki prodat primjerak ploče mu se isplaćivalo prema ugovoru honorar, odnosno prema zakonu o autorskom pravu honorar koji je pripadao autorima. To je dobivao svake godine, dok god je bio u Jugoslaviji. To što je on odlaskom u Nizozemsku otkazao bilo kakvu suradnju i komunikaciju je već druga priča zbog koje se sve i razvuklo ali on je uredno za sve dobivao honorare – rekao je za “Danas” Siniša Škarica.

Izjava nekadašnjeg urednika “Jugotona” ponukala je Štulića da se ponovo oglasi na svom Jutjub kanalu, koga je nazvao “Sliniša Makazić Skočibuhić”. Ako postoje ugovori, kantautor je apelovao da bi oni trebalo da se vide, uz opasku “kad se već među kromanjonima ništa ne može bez osobnog identifikacionog logoraškog broja – u regiji gde je Sliniša postavljen za kapoa”.

Uz odgovor priložio je skenirani dokument, odnosno uverenje o plaćenom porezu na promet, zarad “regulisanja poslovnog odnosa sa Jugotonom”.

Ostatak Štulićeve reakcije prenosimo u celosti, poštujući osobenosti njegovog stila i mešanja ćirilice i latinice:

“1. Zbiљa? Pa ti si isto tako govorio da znaš kako mi je Pađen donosio novce, a još pre toga da si Bregi uzimao, a meni davao, misleći na tiraže (što nije bilo u tvojoj moći, budući sam te ja napravio, a ne Brega). U svakom slučaju, ne samo da sam te napravio, nego sam ti i krov na kući uoči svog odlaska podigao, ali nikad mi nisi posuđene šolde vratio, dapače, zbog њih si me u svom kućanstvu za izdajnika proglasio (jedva dočekavši priliku da se zarati).

2. Ja sam na vlastiti trošak snimao za Jugoslaviju, koju je Jugoton imenom predstavљao, kao radna organizacija od posebnog društvenog značaja (i prvom prilikom њu izdao), a ne za privatni i kapitalistički Jugoton (koji nikad nije postojao i koga više nema, kao ni Jugoslavije, iako je Krorek zadržao ime Jugoton u Srbiji po teraњu bande iz Hrvatske besomučnim četvorogodišњim sloganom: Tjeraj bandu!). Jugoton je bio nacionalizovano preduzeće (oteto, i zbog toga nije imalo prava raditi u inostranstvu za razliku od mene), i kao takovo nije i ne može biti vlasnik ničega (sigurno ne moga), pogotovo ne sa padom komunizma u kojem je Sliniša Makazić bio partijski sekretar (a ne vlasnik i kapitalista) zadužen za rekviziciju i teraњe bande (iz veleizdajničke policijske obiteљi) uz sve to što vojsku nije služio (zvuči poznato).

3. Ja nikad nisam imao nikakav ugovor sa Jugotonom (pokažite ga već jednom), a kamoli kupoprodajni, sem tipskih komunističkih šestomesečnih papira student servisa po svakoj ploči. Za mene je u toj istoj zemљi (prisilno) važio komunizam, a za њih kapitalizam. Mene Jugoton nikad i za ništa nije platio. Honorari su se isplaćivali prema ugovorenim procentima iskљučivo od prodaje. Jugoton se u mom slučaju nikad nije daљe maknuo od tih pripravničkih šestomesečnih papira (preslike francuskih papira iz pedesetih prošlog veka, jer Jugoton je do poznih pedesetih proizvodio plastičnu bižuteriju, ako ne i patkice) koji su mu omogućavali da u svakom času prekine saradњu (od deset novopridošlih pripravnika, to jest mogućih izvođača, jedan će uspeti, i onda se sa takvim, koji stvara prihod, zasniva saradњa i sklapa ekskluzivni ugovor, dok ostali, tržišno neuspešni, otpadaju, utoliko je plaćaњe snimaњa bio jedini ulog poduzeća da bi uopšte došlo do posla, odnosno šestomesečnog iskorištavaњa pesama, jer preko toga roka su važeći samo ekskluzivni, punopravni ugovori), stoga, ekskluzivni je ugovor jedino punovažan (puni radni odnos, pripravnici otpadaju), ali na određeno vreme, kao i u fudbalu (ako nije drugačije utanačeno), koji ja nikad sa њima nisam imao, ako samo zato što je obavezujući za obe stranke i daleko skupљi, dok se ovako, rekvizicijom, besplatno, samoproglasivši se kapitalistima, domogoše moga (ja sam, mimo toga što sam kapitalista, jer sve plaćam, potpuni skladateљ, ostalima, poput pevača, ili delomičnim zanatlijama, to beše nevažno), dakle, to je bila otvorena pљačka iza maske komunizma koja se nastavila sve do današњih dana i, uostalom, zemљi glave došla, a drugu zemљu tada još nisam imao i, boreći se za њu, što mi je bila dužnost, ako samo zato što se republika prevodi kao javna stvar ili opće dobro, morao sam raditi sa њima, kao i sa SOKOJEM, ili sa bilo kim drugim, jer stvari behu tako šibicarski postavљene. Jugoton bi, dakle, jedino i iskљučivo refundirao satnicu studija od mojih zarađenih novaca, jer šta oni zarađuju (papiri i poslovaњe su prepis iz pedesetih, međutim, u Jugi nije bio dozvoљen kapitalizam, otuda ti papiri behu smokvin list za golo otimaњe). Ja sam kao privatnik za razliku od њih plaćao sve ostalo (oni su kao radna organizacija posebnog društvenog značaja, u prevodu izvoza sredstava, bili oslobođeni bilo kakvih nameta), što je bilo kudikamo više od Jugotonovog udela sazdanog na mojim prihodima, i nikad ništa nisam Jugotonu prodao. Jugoton beše puka tiskara mojih radova (u samoupravnom socijalizmu u kojem sam ja bio neposredni proizvođač, a ne Sliniša, SOKOJ i ZAMP, ma koliko oni meњali i zametali tragove svog “poslovaњa,” po tadašњim zakonima, koji službeno nikom drugom, doli neposrednim proizvođačima, nisu dozvoљavali vlasništvo nad sredstvima za proizvodњu) koja je ne samo prekoračila pravo šestomesečnog tiskaњa (i sve do danas nastavila), nego je na temeљu toga (nekažњive zloupotrebe) prisvojila i moje rukopise. Moje pesme (i snimci) su moje vlasništvo, kao i kopirajt Azra Music, koji je Jugoton/Krorek po osamostaљeњu i promeni imena uklonio sa svojih izdaњa i zamenio svojim kopirajtom. Za њih ne postoji drugi način poslovaњa, izuzev prevare i otimaњa (i da to skriju, zametaњa rata).

4. Jugoton mi je za obračun mojih honorara naplaćivao 3% od dotičnih.

5. Dok sam bio u Jugoslaviji (do februara ’84.), Jugoton mi je opљačkao (nije isplatio) devet desetina mojih prinadležnosti (od desetine sam platio najveći porez na Balkanu), a po mom odlasku i ponovnom dolasku (od ’87. do ’91.), i svih 100% (za tih sedam godina sam dobio ne više od 2 000 maraka). Posle ’91. do danas ni dinara. Ja ne radim sa ovejalim velezločincima (Jugoton/Krorek, ZAMP i SOKOJ su tri kancelarije istog preduzeća svetske revolucije za izvoz sredstava, i otud im, sve dok sredstva izvoze, niko ništa ne može, uostalom, delom tih sredstava se plaćaju svi postojeći mediji, a deo se povraća u zemљu kroz dignute kredite, po istom načelu kako Jugoton mojim zarađenim i prisvojenim sredstvima refundira snimaњe). Eto kako žrtva skitskim načinom, kako to Herodot opisa, sama sebe kuha i ždere.

6. Odvetnici se nisu javљali milion puta (u strahu su velike oči), već samo jednom, kad su preko noći postali Krorekovi advokati, govoreći da mi je živeti od radijskog izvođeњa mojih pesama, a sve ostalo zaboraviti (popapala maca). Odvetnici nisu odustali zato jer su videli da je sve potpuno neosnovano (uopšte nisu videli papire, i šta je, uostalom, legalno i legitimno u komunizmu, sem otimaњa kapitala i bacaњa tela u škrapine), nego zato što se ne usuđuju prdnuti u zločinačkoj logoraškoj tvorevini koja samo promeni odeću i koju Sliniša Makazić oličava (dočepavši se moga – od čega već desetlećima živi kao bubreg u loju i sa svim počastima na obe strane). Jer ako je rušeњe Jugoslavije bio pravedan čin, onda je nepravedno i nevažeće њeno nasleđivaњe (u tom slučaju, zlo se nasleđuje); no ako je rušeњe bio nepravedan čin, onda je nasleđivaњe još i veći zločin. Dvesto hiљada duša i razorena zemљa budu cena toga da Sliniša Makazić postade, otimaњem mog rada i vlasništva, medijska legenda.”