Već pri prvom grizu jabuke, otvorila se Pandorina kutija. Na zvuk krckanja zubi ugrušci hladnog znoja stali su se udruživati podno mojih leđa. A među treptajima izvrtila se snimka urušavanja Twin Towers. Nakon što sam oprezno ispljunuo ruševine, strahovao sam pogledati se u retrovizor. Krajičak me oka ipak prevario te istom počastio spoznajom kako mi nedostaje zub. I to upravo jedinica! Koji trash! Morao sam se zaustaviti. I uhvatio sam se starog obrasca: "Smiri se! Saberi! Na hrpu skupi ostatke vrijednosti na koje se možeš osloniti! Odluči! Oprosti! Kreni dalje, bez vračanja na staro! Bez vračanja na staro...".
Mantrajući sam se uspeo nazad na motor i nastavio raznositi poštu. Kiptio sam međutim i dalje od bijesa, a fleševi jutarnjeg konflikta u firmi napadali su mi svijest u žestokim naletima. Samopouzdanje je žurno klizilo prema dnu.
Nisam se trebao tako postaviti, ne prema jednom od direktora! Koju sam si kajlu složio, čovječe!
I da bih se ponovno uvjerio u ispravnost svog ponašanja bez obzira na posljedice, odgledao sam jutarnji film od samog početka.
Dok smo u uobičajeno ugodnoj atmosferi dobronamjernog provociranja slagali poštu u garaži, poput kauboja uletio je 'posilni' u kadar.
"Dečki ajmo lagano, trebali bi pomoći oko istovara pločica!"
Nismo se ni snašli, a za njime je uletio i 'plejer u lakostici', ipak malo pristojnije:
"Sori dečki, znam da Vam to nije u opusu posla, ali laganini smo u frci. Znate i sami da se sređuje prilaz firmi, a bude i Vama bolje kad se makne ono blato. Ajde, molim Vas, da istovarimo na brzaka kombi, dečko mora dalje na šljaku furat poštu, ne..."
Poput jelenka, naivno i dobrodušno sletio sam se prema izlazu, ali osvrnuvši se oko sebe shvatio sam da ga nitko drugi nije popljugao. Osjetio sam se iskorištenim, promatrajući se naravno u mjerilima onih koji su mogli dopustiti si drskost ne odazvati se. Pod teretom inferiornosti poželio sam vratiti se u garažu kada su za mnom izišla još dvojica. Pa da! Ja sam odabrao dobro! Ja ću pomoći ako komu mogu! I gotovo ponosno, prionuo sam pločicama. Ali primijetio kako vlasnik 'lakostice' nešto prtlja oko kombija, kao da izbjegava zasukati rukave. Kontrolirana glasa, upozorio sam ga kako nam fali jedan da dodaje pločice iz kombija, na što je on spretno reagirao i poslušao me. Tješio sam se kako nisam naivan, nitko tu mene ne doji. Frajer me zamolio za uslugu i ja ću mu rado izići u susret. To je moj način! Tako sam odabrao! Tada mu je zazvonio telefon. Nije me zasmetalo što se javio, ali kada se udaljio od kombija i nastavio telefonirati, slika mi je počela titrati, a svaku sekundu mog filma obogatile su proporcionalno umetnute sličice nasilja i kataklizme. Prstima sam mu pokazao 'škarice' i rekao da prekine razgovarati, ta kako ga nije sram! No naprotiv tomu, mirno je nastavio razgovor.
Pun grmljavine vratio sam se slagati poštu, kada sam začuo glas vlasnika 'lakostice' iz hodnika.
"Kak se zove onaj grbavi? Vajt, ha?"
Odjednom se pojavio u kadru i pozvao me:
"Vajt, možeš li molim te izići na moment?"
Po mome hrabrom izlasku popraćenom prešutnom podrškom supatnika iz garaže, 'lakosta' je napustio manire pristojnosti i ogrnuo se svojim prirodnim uličnim habitusom. Korpulentan, nadvio se nad me:
"Kaj, kaje bilo 'emtima!? Kaj se ti praviš pametan, ha?"
"Kaj bi se pravil pametan? Kak možeš biti tak bezobrazan? Ti se praviš grbav, a ne ja! Ono mobitel, laganini, da se ne sprlja majica, ha? A ja lajbek da ti vučem pločice?"
"Nisu to moje pločice! Nego, kolko dugo delaš u firmi?"
"Tri tjedna, ali kakve to sad veze ima?"
"Mogel si se malo osvrnuti oko sebe pa bi skužil da sam ti ja direktor!"
Tu je vrpca mog filma pukla, počela se vrtiti na mjestu u kolutu. Liječnički vještačenje potvrdilo bi da nisam bio pri sebi kada sam izustio:
"Kako te nije sram, mamlazu! Ovo ti je prvi i zadnji put da stavljaš svoj status ispred mene, jel ti jasno!?! Zamolil si me za uslugu ko' čoveka, i ja sam ti izašel u susret. Pa i brbinu bi pomogel da me tražil! A sada se foliraš, kao ti si meni gazda! Pa prvi te puta vidim, kaj ti je! I sam zabrij, da smo se bilo kak' drukčije sreli, možda bi si bili i dobri kompići. A ti mi se tu tak grbaviš, kao ti si nekaj bolje od mene. Žicaš me za uslugu i onda mi pljuneš u lice! Daj, zajaši lagano srnu!"
Tu on ustuknu, a kada je i meni došlo iz guzice u glavu, usrao sam se. Pružio mi je ruku, ja ju prihvatio. Razišli smo se u mute modu, a glasovi koje sam polako počeo razabirati bili su od ostalih junaka iz garaže:
"To Beli! Dobro si mu rekel! Da nisi ti, ja bi ga napenalil..."
Sada mi je mala utjeha što sam ispao herojem dana. Mogao bih lako dobiti pedalu. Ali ne, shvatio je frajer! Shvatio je da brijem good!
Iz misaona previranja izbacio me glasan lavež. U momentu sam shvatio kako sam zakoračio u nečije dvorište i da me napada pas. Silan strah ispunio mi je prsni koš i instinktivno sam poskočio unazad. Pas me međutim ugrizao za potkoljenicu, a kada sam napokon izvukao nogu iz njegove gubice, pokušao me ugristi ponovo. Zahvatio je srećom samo hlače, ali bila mi je to nemala utjeha. Rasporio ih je do kuka. Potpuno rastrojen, zalupio sam vratima od dvorišta, sjeo na motor i pobjegao. Par kuća dalje niz cestu zaustavio sam se. Drhteći od straha, pomislio sam kako moram podvući crtu, moram vidjeti na čemu sam. Premda me jako boljelo, ugriz nije bio dubok i nisam nešto krvario. Zahvatio me samo površinski. Zakrenuo sam hlače na način da izgledaju kratkima i zaputio se nazad po pravdu. Žena me dočekala naslonjena na ogradu:
"Je gospon poštar, kaj ne vidite natpis! Nisam Vam ja niš' kriva! Ni moj Rikica! Lepo piše da je tu oštar pas! A nije Vas baš ni fgriznul, kak mi zgleda..."
Pomislio sam udariti ju posred lica, a pomisao kako njoj i faking Rikiju skačem po glavi malo me smirila! Dostojanstveno sam odgovorio:
"Draga gospođo, mene zanima samo je li pas cijepljen."
"Kak nebi bil cijepljen, gospon poštar.? Pa kaj Vi mislite da mi f selu zveri hranimo? Sabum ja Vama pokazala..."
Izvukla je potom Rikijev karton i gurnula mi ga pod nos.
"Ali draga gospođo. Ovo je izvještaj o cijepljenju prije par godina. Jeste li sigurni da je pas cijepljen i ove godine?"
Tu su joj popustili živci i stala me glasno psovati. I ona i pas lajali su iz sveg glasa, kao da ih koljem. Spomenula mi je koliko sam ružan bez zuba, pale su i optužbe da sam joj ukrao mirovinu. Htio sam se svađati, o da, ali odjednom se na vratima štale pojavilo nešto što nisam mogao upriličiti čovjekom. Sa vilama u ruci! Protrnuo sam. Kada se to nešto zatrčalo prema meni, pri bijegu sam razabrao samo njen glas:
"Štef smiri se! Sebu vredu! Smiri se, Štefek!"
Nisam se nikako mogao sabrati, preostalo mi je jedino da se vratim poslu. Tonuo sam. Cijelo se to jutro utapao, trošeći snagu da se pomirim sa situacijom u kojoj sam se našao. Proganjao me retrovizor u kome bi svako malo primjećivao groblje u ustima, proganjala bolna noga i strah kako sam se nečime zarazio. I sve je to bilo začinjeno jutarnjom pikanterijom sa jednim od direktora. Žurio sam što prije završiti sa poslom pa motor nisam gasio ni kada bih morao dulje pješačiti do kaslića, a katkada bih se vozio i po dvorištima. U jednome trenutku, sletio sam se motorom puteljkom prema kućama u nizu, gotovo se spustio stepenicama do njihovih ulaza. Koliko je to zasmetalo konobarici u birtiji na samome početku puteljka posvjedočile su teške optužbe, prilikom mog povratka motoru:
"Pa dobro, jeste li vi normalni? Pa ne možete se tuda voziti motorom! Sto sam vam puta rekla da je ovo privatno zemljište! I još ne gasite motor, nego mi tu smrdite i rastjerujete goste sa terase. Sram vas može biti! Ali neka, neka! Zvati ću ja u vašu firmu, rekla bum ja vašemu šefu koliko ste bezobrazni!"
Poražen od života, nisam protestirao. Ispričao sam se, pokušao ju zaobići i dohvatio ručku motora ne bi li zakoračio na njega. Ali izgubio sam ravnotežu i u silaznoj putanji čvršće primio ručku da ne padnem na iznerviranu ženu. Povratio sam ravnotežu, ali se ručka pokazala ručicom gasa. Motor je naglo krenuo, potom i pao te se počeo vrtjeti u krug, lomeći pritom cijelu lijevu stranu. Uključujući i prokleti retrovizor kojeg sam cijeli dan izbjegavao.
U firmu sam se vratio razbijena motora, bez zuba i izgrižen. Nisam znao bih li odmah uzeo radnu knjižicu. Ionako sam se teško sam se mirio sa činjenicom da moram raditi.
Iste sam večeri bio gostom kod frenda. Nisam se mogao suzdržati, a da mu ne oplačem svoju gorku sudbinu. Uostalom, pitao me zašto sam ostao bez zuba i k tomu šepam. Moju žalopojku pozorno je saslušao, ali kao da mu se epizoda i nije činila toliko tragičnom. Na koncu mi je ispričao svoju priču:
"I ti to zoveš teškim danom!?! Nije to niš! Zabrij kaj se meni dogodilo prošli tjedan. Brijem u petak. Da, petak! Ti znaš da ja razvozim cugu po gradu, ne? I tak, drapam ti ja svoju uobičajenu rundu i dolazim ti do džamije. Tam uvijek imam dostavu u jedan dućkas. I vidim da se klinci kupaju u fontani ispred džamije. Znaš ono divljaju, posipavaju se brašnom, deru se ko' blesavi. I zabrijem ok, ono norijada je, i mi smo tak' divljali. Istovarim ti ja robu, taman mislim spustit ceradu, kad zove ti mene butragenjos unutra, kao hitno da potpišem. I žderem ti se ja u dućanu, ono mislim si 'kaj ak se ko od klinaca zaleti i mazne mi karton cuge', a ova me tu masira da joj se žuri. Istrčavam van, podamgle kamion i skužim da sam 'odličan', ne! Sve je kak je i bilo! I mirno ti ja krenem dalje. Kad stižem u drugi dućan, ono skroz drugi dio grada, istovarim cugu i nekaj meni čudno. Prebrojim robu i skužim da mi fali karton Jegera! A znaš koja je to lova, buraz? I ja po plinu nazad, ono panika, ganjam se ko' blesav. I brijem si 'samo da sam krivo istovario na džamiji! samo da me nisu klinci zveknuli! ko bu to isteral iz njih?' Skrenem ti naglo lijevo, kad čujem ono otraga mi se nekaj prevrće. I odjednom ti grune ko' da je bomba zveknula! Na sred ceste zaustavljam kamion, strčavam se otraga i imam kaj videt. Cijela paleta vina ispala je iz kamiona i zdrobila se. U tom kuršlusu sam ti zaboravio svezat ceradu! Ti, došlo mi da sjednem i plačem. Auti trube ko' blesavi! A cesta? Cesta ono potok crvenog vina! I sad ti ja sa nogom onak' siromak zgrčem to staklo sa strane i brijem ' zveknuču se, zveknuču se majke mi'! Nekak se saberem, vratim se do džamije i naravno, nisam krivo istovario. A klinci zapalili, brijem preselili se laganini na trg. Dobro da nisam tražil ove ženske štrik da se obesim, kaj ti je. Ali ih nisam mogel slušat kak me tješe, nego krenem ja dalje. Mislim si ono 'samo da danas preživim, ovo je tu mač'. Već sam zdrobil pol plače, kužiš me? I stižem ti ja do jedne birtije, laganini parkam na rikverc kad čujem da se neki frajer dere ko' lud od iza. I u špiglu spazim gazdu od birca, prima se za glavu i vrišti da sam mu zgrebal auto. I kak sam bil van sebe, vlovi me panika, kamion mi cukne i udarim u tendu nad terasom od birtije. I sruši ti se cijela tenda na ekipu kaj je sjedila vani! Ono, rolete su mi pale! I ja si brijem, 'sam da nisam još nekog ubil, još bum robijal nakon današnjeg dana'. Kada sam izašao iz kamiona, mislim da me gazda čak zagrlil kad je videl u kojem sam stanju. Ono žut, zelen! I srećom, nikom niš' nije bilo. Gazda mi je rekao da nema frke, ono 'svakom se dogodi, i on je delal tešku šljaku, zna on kak je'. Još mi je i cugu platil. To ti je buraz banana! Ovo tvoje je sentiš! I ja sam još dobro prošao, kak' je moglo biti!"
Da sam bio pri sebi, sigurno mu ne bih vjerovao. Prije bih mislio kako me pokušava smiriti izmišljajući scenarij gori od mojega. Ali nema veze, smirio me. A i ispostavilo se da je sa psom bilo sve u redu, nisam ništa pokupio. Za motor me ionako nitko nije ništa pitao, a zub sam sredio preko mame za neku sitnu lovu. I što je najbolje, saznao sam da je 'lakosta' u stalnom konfliktu sa mojim direktnim direktorom, pa sam jutarnjim sukobom zaradio i neke poene.
Otkaz sam napokon, kao tehnološki višak, primio u nevjerici i s nekim pritajenim zadovoljstvom.
