Basara: Andrić je banalizovan popularizacijom, instrumentalizacijom i naknadnom srbifikacijom

Iako je rođen u Bajinoj Bašti, Užičani ga svojataju jer je u Užicu proveo deo mladosti. Pisac je govorio o Užicu iz tog vremena, svom romanu, izjašnjavao se o Ivi Andriću i Desanki Maksimović, prisećao dugog književnog prijateljstva sa Davidom Albaharijem, odbijao da literaturu Petera Handkea i Herte Miler sagledava kroz politički rakurs.

– Užice nije mali grad, ali je kompaktan – naveo je Basara, objasnivši da su mu u sećanju ostali bašta stare Gradske kafane, pozorište i galerije, kafana „Truman“, koje više nema, u kojoj se služio najbolji pasulj u gradu.

– Sećam se Trga (partizana) na kome je nekada bio spomenik Titu, pored koga često smo sedeli. Ondašnjim socijalistima sam savetovao da ga ne sklanjaju, već samo da ga ofarbaju u narandžasto ali, eto, nisu me poslušali.

Prisećao se i Užičana, koji su ga inspirisali za likove u njegovim romanima. Slobodana Eru Milivojevića, (1944, Užice-2021, Beograd), koji je poslužio za stvaranje lika Stojkovića u romanu „Kontraendorfin“, inače začetnika konceptualne umetnosti u Srbiji, portretisao je kao „jednog od znamenitih Užičana i Srba, uvaženog u konceptualnim krugovima u svetu“, koji nije davao ni pet sitnih para na publicitet“.

– Govorio sam mu: „okani se instalacija, sedi i piši, jer je imao neverovatnu moć zapažanja, čudnu rečenicu“.

Govoreći o „Kontraendorfinu“, naveo je da ga je inspirisala knjiga „Normalno i patološko“, lekara i filozofa Žorža Kangilema, koju je publici preporučio kao obavezno štivo.

O knjizi, čije odlomke je čitao užički glumac Momčilo Murić, govorio je Petar Arbutina, književni kritičar, koji je, između ostalog, naveo da je „mogući čitalac Basarinih knjiga, pre svega, onaj koji ima hrabrost da, u svetu koji ga okružuje, shvati da u književnosti mora da bude pomereno težište istine“.

Osvrnuvši se na kritike konteksta u kome, u romanu pominje Desanku Maksimović, Basara je kazao je da je „jedan kulturni krug skočio kao oparen i podigao dreku da on vređa Desanku“.

– To je licemerje te ekipe. U romanu sam citirao Milana Nenadića, dobitnika Desankine nagrade pre dve godine, koji je, nažalost preminuo. Sada, transferom blama, nešto što je uradio neko iz te ekipe pokušavaju da prebace na mene – svedočio je Basara.

Za Andrićevu literaturu je kazao da je „vrhunac sr, cg, hr i bh- jezika“, ali da je „banalnom popularizacijom njegovog dela, njegova figura smeštena pored Desanke Maksimović“.

– Prosto, to su dva sveta. Desanki svaka čast, ali to je poezija za predškolski uzrast… Andriću nije mesto u tom panteonu sa Matijom Bećkovićem, Dobricom Ćosićem, Desankom Maksimović. On je „spušten“ tom popularizacijom, instrumentalizacijom, naknadnom srbifikacijom i svime što uz to ide.

O psovkama u svojim tekstovima, kazao je da su one „integralni deo rečnika svakog jezika i da on nije jedini koji psuje“.

– Veći deo mog opusa nema ni primisli o psovkama, ali kada se govori o stvarima koje imaju bliži kontakt sa stvarnim svetom, nisam imao drugog izbora, osim psovki“.

Za razliku od Ninove nagrade 2006. godine za „Uspon i pad Pariknsonove bolesti“, novo Ninovo priznanje mu je, kazao je „mnogo prijatnije jer, zbog epidemije, nije morao da odlazi na turneje“.

O mogućnosti da postane trostruki dobitnik te nagrade, poput Oskara Daviča, uzvratio je da to „ni teoretski nije moguće“ i da bi to „bio krajnji prostakluk“, te da će njegov naredni roman biti „van konkurencije za tu nagradu“.

– Neće biti tog žirija koji me neće staviti u uži izbor, ali teško da će želeti da mi je daju treći put. Najgluplje bi bilo da je dobijem treći put. To ponavljanje mračne istorije, u kojoj je Komitet dodeljivao nagradu, a ne žiri, bilo bi mračna perspektiva – poručio je Basara.

Književnik je, bez zadrške, odgovarao na sva pitanja iz publike, pa i na ono – šta misli o Nobelovoj nagradi Bobu Dilanu.

– Mnogo sam voleo Dilana. I sad volim da ga čujem, ali to nije književnost. To je primenjena poezija, sjajna za tamburanje, kao poezija Desanke Maksimović, s tim što je Dilan mnogo muzikalniji od Desanke.

O Nobelovim nagradama Herti Miler, za koju je čovek iz publike kazao da je „govorila da je Srbe trebalo bombardovati“, kao i Peteru Handkeu, koji je na suprotnoj poziciji od tog stava, Basara je odgovorio da je „većinu Handkeovih knjiga pročitao i da izuzetno ceni njegovu literaturu, ali da više ceni literaturu Herte Miler“.

– Njeni politički pogledi me, apsolutno, ne interesuju. Ni jedno ni drugo nisu doprineli svemu onome što se ovde događalo, tako da me i Handke, izvan literature, i njegove zaumnosti uopšte ne interesuju – uzvratio je Basara.