Logika je jednostavna. Ljotićevci, ma koliko bili fašisti, ipak su pevali srpske rodoljubive pesme. Dakle – bili su patriote. Zato se pesama koje su oni pevali vredi podsećati kada se slavi Dan pobede. Za razliku od pesama koje su pevali srpski partizani. One nisu podobne. Zašto? Glupog li pitanja. Pa, zato što im je komandovao Hrvat, a Hrvati su vekovni srpski neprijatelji. I zato se pesme oslobodilaca Beograda danas u Beogradu ne pevaju.
Tako je, krajnje jednostavnom logikom Aleksandar Vučić rehabilitovao Dimitrija Ljotića. To još nije zvanično objavljeno ali logika je neumoljiva.
Ova jednostavna logika bila je, međutim, nedostupna istoričaru Dejanu Ristiću. Jer – tu pesmu koju su srpski fašisti pevali napisao je srpski pesnik Momčilo Nastasijević mnogo pre nego što su se ljotićevci i rodili, objasnio je suvereno Ristić. Nije se zapitao doktor istorije zašto je Dimitrije Ljotić od toliko drugih srpskih rodoljubivih pesama odabrao baš Nastasijevićevu.
A odgovor je lako mogao naći kod čoveka koji je proučavanju srpske poezije posvetio čitav svoj vek. Nastasijević je, naime, jedan od glavnih junaka „Filosofije palanke“ Radomira Konstantinovića. U toj knjizi, između ostalog, piše da je Nastasijević „propovedajući večno-plemenski karakter srpske kulture i, uopšte, srpskog duha“ pozivao „srpsku kulturu na otrežnjenje od Zapada i na povratak rodnoj melodiji“, da je u „svom krstaškom pohodu na balkansko ’zapadnjačenje’ i gubljenje plemenske duše“ tvrdio „da je Zapad izgubio ne samo biće (da je zapad bića pad u ne-biće, u ništavilo“) već da je izgubio i svoju raspevanost“ te da je u svojim „člancima, posebno onima objavljenim u Narodnoj odbrani (…) glasom plemenskog proroka prorokovao pad narodne duše u pakao Zapada“.
To je zapravo ona najdublja, suštinska i nadasve njegova lična, poruka koju je Aleksandar Vučić poslao u svet na Dan pobede i Dan Evrope.
Peščanik
