SEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz Slovenija
VUČIĆEV POPULIZAM
 
Ruski MiG-ovi: Skup poklon za Srbiju
Autor/izvor: Ljubodrag Stojadinović, Peščanik
Datum objave: 22.12.2016. - 12:24:47
KOMENTAR - U posetu Moskvi Vučić je otišao kao odlučni militarista koji se iznenada setio da brine o trupama. Susret sa Šojguom, u svim njegovim dimenzijama, primer je vratolomne političke akrobatike, na samoj granici padanja u plačni zagrljaj.

Da li se Srbija u stvari opredelila? Rekao bih da nije, ali premijer svakako igra na sigurnu kartu istočnog populizma, pa šta bude. Majka Rusija je jedna i jedina. Uzgred, sasvim je jasno da je ovu odluku Vučić doneo sam, kako ne bi uzalud zamarao „institucije sistema“.

Pred neposrednim dokazima o ruiniranju srpske vojne snage i propadanju vojske, premijer pokušava da popravi bar neke stvari, i to prividno delotvornom tehnološkom infuzijom. Da vidimo šta to praktično znači. Srpska vojska je godinama samo paradna fasada za patetične državne procesije. Sećamo se onog oktobarskog defilea pod pljuskom, kada je premijer stajao bez amrela, kao kišni čovek. I sve to u slavu prisutnog Vladimira Vladimiroviča Putina, u čiju čast i behu postrojeni garda i pripadajući ešeloni.

U međuvremenu su smanjene plate vojnicima, nije bilo para za održavanje postojeće tehnike, a naročito ne za nabavku novih stvari. General Diković je izneo podatak da srpska vojska ima 80 odsto naoružanja ruskog porekla. Ne zna se tačno šta spada u ostalih 20 procenata, ali biće da tu ima američkog oružja i oruđa, nešto britanske i francuske tehnike, ali i koprodukcionih naprava sa zemljama u komšiluku. Dakle, ništa od ideje Dragana Šutanovca da su „za nas NATO standardi ideal koji moramo da dostignemo“. Navedena misao sadašnjeg predsednika Demokratske stranke potiče iz vremena kad je on bio ministar odbrane, a vrhovni komandant vojske beše Boris Tadić.

Inače, procenat o kome govori Diković rezultat je višedecenijske politike naoružavanja i neizbežne inercije kupovine na istoku. Tu se pre svega radi o naoružanju visoke tehnologije (vazduhoplovi, raketni sistemi, oklopna sredstva, lansirna sredstva). Izuzetak je period 1948-1955. prošloga veka kad su u tadašnju Jugoslaviju stizala raubovana oklopna i vazduhoplovna sredstva sa Zapada. Od borbenih letilica sovjetskog porekla u oružanim snagama bio je samo klipni izviđač „jak 49“. Borbene eskadrile činili su „tanderdžetovi“ i „supersejbrovi“. Većina oklopnih jedinica bila je popunjena tenkovima pobednicima u 2. svetskom ratu „T-34“, ali su u naoružanje sporadično stigli i američki tenkovi tipa „šerman“ („M4-A3“).

Negde šezdesetih godina prošlog veka JNA je dobila čuveni „mig 21“, lovac sa „delta“ krilima minimalne površine, vazduhoplov koji je za svoje vreme bio prilično dobar. Još ga ima u našoj vojsci, stariji je od svih pilota i nosi mnogo rizika pri svakom letu. To je već davno savršeni kandidat za muzej, ili za ličnu avanturističku kolekciju.

„Migovi 29“ su došli u JNA 1987. godine; bila je to borbena eskadrila sa dvadesetak aviona (šest dvoseda za obuku). Avion je napravljen da bude protivteža zapadnoj kolekciji lovaca (F-15, F-16, miraž 2000). Ali zbog visokog tempa eksploatacije a skupog remonta, ostaci eskadrile su se 1999. pred istim i naprednijim borbenim avionima Zapada pokazali inferiornima. Imali su manji domet projektila koje su nosili (rakete kratkog i srednjeg dometa), i loše ili neupotrebljive radarske sisteme, što je vodilo do uzaludnog žrtvovanja pilota i aviona.

Može se pretpostaviti da se Vučić bar ovlašno konsultovao sa strukom, te je na osnovu toga odlučeno da se zamoli (za donaciju) da Srbija dobije šest „migova 29 M-2“, koji pripadaju generaciji borbenih lovaca sa početka ovoga veka. Ipak, oni su znatno napredniji od starih „dvadesetdevetki“, jer imaju mnogo bolji i efikasniji radarski pregled i rakete dugog dometa, što ih ostavlja u izvesnoj konkurenciji sa navedenim zapadnim modelima. Ipak, „migovi“ nisu prioritet ruske vojne industrije; tamo se i dalje razvija intenzivno napredna kolekcija visoko nadzvučnih lovaca i lovaca-bombardera „suhoja“, a oni su za nas uveliko nedostupni. Ako je ovo što nam dolazi u martu poklon, on će biti jako skup, jer je za ovlašni remont i početno operativno prilagođavanje potrebno izdvojiti najmanje 180 miliona dolara.

Izgleda da je Vučić „pazario“ i sistem „buk M1“ za protivvazduhoplovnu odbranu. To je bolje od svega što srpska vojska ima; taj raketni sistem prati i uspešno gađa (do 85% verovatnoće pogađanja) ciljeve na svim visinama, u prečniku praćenja od 100 kilometara. Najavljeno je da će u poklon paket biti smešteno i 30 tenkova novije generacije (verovatno inovirani „T-80“), jer su nama ruski tenkovi poslednje generacije, kao i sve ostalo na tom nivou, nedostupni. Ali nije bilo reči o tome koliko to košta, makar i da je dar.

E sad, ma koliko poklon bio atraktivan, i sobom nosio raspirivanje vrućih emocija prema Rusiji i Putinu, pitanje je šta sve stoji iza ove akcije nabavki raubovanih ali skupih igračaka. Na srpske zaljubljene poglede i uzdisaje, Rusija uvek odgovara gospodski hladno i racionalno, vodeći računa skoro isključivo o svojim interesima. Da li je novela o urgentnoj analogiji (davanje diplomatskog statusa saradnicima ruskog humanitarnog centra u Nišu) konačno pred raspletom? Izgleda da rasprava o tome nije bila „na vladi“, a Vučić je zagonetno rekao da ponudu takve vrste ne nosi u Moskvu „na tacni“. Ali zar je njemu uopšte potrebno da se o bilo čemu odlučuje na vladi? Ako bi ministru odbrane Rusije Šojguu obećao pogodnost za Ruse sličnu onoj koju imaju pripadnici NATO-a, Vučić bi dodatno zamrsio ionako konfuzne parametre srpske spoljne politike, posebno njene vojne relacije.

Rusija ne pristaje ni na kakvo koketiranje Srbije sa zapadnom alijansom, a Zapad otvoreno negoduje na svaki signal bliskosti Beograda i Moskve. Zna li Vučić koje su granice približavanja jednoj i drugoj strani, ili to ne može znati pouzdano te stalno eksperimentiše! Sve dok negde ne prekorači crvenu ili bilo kakvu kritičnu liniju, što će značiti da se možda izvukao iz nekog znojavog zagrljaja, ali je zato uleteo u nešto mnogo teže: zagrljaj koji je prerastao u gušanje i gušenje.

Konačno, kakve će koristi od svega toga imati Vojska Srbije? Možda sasvim male ili nikakve, jer premijer očito pokušava da sistem odbrane sklepava od krova, i to od materijala sumnjivog kvaliteta. Ključni problemi vojske, o kojima je bilo reči u hrabrim istupima predstavnika vojnih sindikata, ne mogu biti rešeni spektakularnom nabavkom polovnih „migova“ neispitanog operativnog kvaliteta. Čini se da sve oko nas, pa i vojska – zbog kolapsa političkog sistema i njegovog autoritarnog suspendovanja – upravo dobija novi zamajac urušavanja.

www.pescanik.net