SEEbiz.eu

Prava muzika je splet događaja, situaciji i  ljudi. Stil je osobenost, sadržaj, ideja i  stav. Ona je Bebi Dol!

Zatičem Bebi okruženu patiniranim krpicama. Zaokupljena je svilenim trakama, satenskim paspulima, šarenim maramama. Oko nje su haljine, male kožne jakne, oko nje su boje i pritajena energija… Već nekoliko godina poznajem Bebi Dol, tog subotnjeg popodneva u jednom vračarskom dvorištu upoznala sam Draganu Šarić.

Bebi Dol kasni, Dragana me je sačekala, Bebi Dol je, uvek, u gužvi, Dragana mirno ispija kafu sa cigaretom, Bebi Dol je, malo, konfuzna, sa Draganom pričam na tenane… Bebi Dol je Rudi, Mustafa, Brazil, Bez srca…, Bebi Dol je jedan od najboljih ex YU vokala, Bebi Dol je modna ikona… Dragana Šarić je sve to i ono čega nema na sceni.

Dragana Šarić je raritetna beogradska pojava, žena kojoj je nebo podarilo veliki talenat a premalo lukavstva za umetnicu na Balkanu. Ona je, još uvek, sedmogodišnja devojčica koju su roditelji doveli iz belog sveta u rodni grad.  Ona, još uvek, želi da se dopadne, da voli i da je vole, a to je ovde jednako teško kao i biti dobar, biti odličan u oneme što radiš:

“ Izazivam potpuno osobene reakcije. Ljudi me ili iskreno vole ili me vole kao neki umetnički predmet ili me mrze. Postoje razni krugovi ljudi, od onih koji me, zaista, poznaju, preko onih koji misle da me poznaju. Mnogo ljudi je prošlo i prolazi kroz moj život. Muškarci imaju čudan odnos, prođu pored mene, zastanu i  kao da se pitaju- “misliš da si faca?!”

 

Delikatan je život između obožavanja i mržnje. Nemoguće je živeti bez svesti o sebi u očima drugih. Moj život je moja igra, niko drugi je neće izvesti.

Ovakav način života podrazumeva mnogo života u jednom. Dodiri sa ljudima ostavljaju trag. Oslanjam se samo na sopstveni talenat i hrabrost, nema pomoći sa strane.”

“Nikada nisam želela da budem drugačija, jednostavno sam bila”- kaže Dragana i priča zašto nije upisala Fakultet primenjenih umetnosti:

“Muzika i klavir su me rano osvojili, ali sam razmišljala i o modi. Pored svih obaveza trčala sam na Košutnjak na časove slikanja kod profesora Sergeja, htela sam da studiram kostim.

Otišla sam na Fakultet primenjenih umetnosti sa šesnaest godina i polagala prijemni ispit. Ozbiljno sam se spremala za sve. Otputovala sam u London i potrošila brdo para na blokove i boje…

Izašla sam na prijemni koji je trajao nekoliko dana. Jedan od zadataka bio je inspirisati se književnim delom  i osmisliti scenski kostim određene epohe.

Pank je harao Londonom u to vreme, u Beogradu ste tek mogli da sretnete po nekog ćelavca sa čiroki frizurom. Moj odgovor na ispitno pitanje je šokirao profesore. Od nečega što nije balet pravila sam baletske kostime, sve florescentno.

Profesorka Sljepčević me je pitala odakle mi ideja i ko mi je dozvolio da koristim TE boje?! Ja sam , jednostavno uživala, na ogromnim formatima slikala sam MOJ balet.

Uplašila sam se! Te godina je primljen Zoran Stanić a moj neoromantičarski pokušaj je propao.”




Priznaje da voli rane radove Dragane Ognjenović, pokazuje mi haljinu iz njene prve kolekcije. Sada je oduševljena mladom Anom Ljubinković, drago joj je što je, uprkos svemu, upletena u modni svet, voli što je Klikova kuma, divi se istrajnosti Nenada Radujevića …

Dok razgovaramo obučena je vrlo jednostavno- bela lanena tunika do ispod kolena i široke bele pantalone. Kosa upletena i povezana maramom. Nosi japanke. Nema nakita. Ni traga od mnoštva detalja koje samo ona ume da nosi:“ Bila sam dovoljno smela da pomislim da ne treba da se uklopim u bilo kakvu formu. Nije bilo pritisaka od porodice, sve je bilo prirodno, iskreno. Išla sam u dve škole paralelno jer sam tako htela. Družila se sa ljudima koji su pored obavezne, učili i neke škole koje su voleli, koje su ih zanimale, tako sam dobijala prijatelje koji su bili stariji od mene.”

Bivši upravnik nacionalnog teara Dejan Savić je Draganin drug iz muzičke škole. Delili su klupu. O svom prijatelju priča kao o dugokosom kovrdžavom momku, neobaveznog izgleda i velikog talenta koji je obožavao muziku i za koga kaže da danas radi “divne stvari”. “Neko postane upravnik, a neko ovo što sam ja”- kaže i vraća se na priču o svojoj naravi: “ Jako sam neposlušna osoba! Kada mi neko popuje, a nema pokriće za to, postanem neočekivana. Život se sastoji od nekih kao planskih stvari, ali toga kod mene nema, sve je na tri-četiri. Tako sam ostala u Kairu, tako sam se vratila, tako živim.”

Priča mi o svom vračarskom detinjstvu, o svojim precima, o dedi kafedžiji, o drugom koji se oženio Grkinjom i živeo u Egiptu. Kaže da veruje u reinkarnaciju i da su joj po povratku iz Afrike rekli da je u predhodnom životu bila plesačica na dvoru nekog faraona. “ Nisam osetila čudnu energiju kada sam sletela u Kairo”- iskrena je , “bilo mi je, jednostavno, prijatno”. Uprkos sjajnoj karijeri koja ju je čekala, vratila se kući: “ Nisam želela da postanem isprazna žena koja će, samo, lakirati nokte!”



Kaže da pesma Brazil, nije ni blizu najznačajnijih tačaka njene karijere ali se zato rado seća svih songova iz filma Bore Draškovića “Život je lep”, gde je pozajmila glas Sonji Savić. Priznajem joj, ponovo, da me je ubedila da, zaista, peva Sonja i interesujem se da li su prijateljice:

“ Sonja i ja se poznajemo čitavog života, išle smo u istu osnovnu školu, živele u komšiluku, mame nam se poznaju. Očigledno je postojala neka veza koja nam je omogućila da napravimo dobar film. Drašković je probao sa mnogim glasovima, od Lepe Lukić do Jadranke Jovanović a uspela sam ja.”

Iskrena je: “Mnogo puta sam se osetila, ne odbačenom, ali neshvaćenom, emotivno praznom. Postoji ovde, neko, trzište, neka scena, ali ne uklapam se. Žao mi je izgubljenog vremena, boli me kada kažu - “ šta hoćeš, ovo je Srbija”, pa šta, kao da mi ne umemo bolje. Sigurna sam da bi žene bile pametnije vođe. Cenim gospođu Vesnu Pešić. Ostalo nas je malo. Čovek nije samo jedno telo. Čovek je put, emocija, promena. Sve se promenilo- zemlja, Beograd, muzika… Uprkos svemu, mislim da talenat pobeđuje, da samo treba pronaći balans u sebi. Moja nevolja je što nisam talentovana i za organizaciju, već samo za muziku. Volela bih da sa sedamdeset nosim bele svilene panalone i teget kardigan, imam nekog ko vodi računa o mojoj karijeri a ja nastupam tamo gde želim i kada želim.”

“ Prava muzika je splet događaja, situacija i ljudi”- završavamo priču o Bebi Dol, a Dragana Šarić mi kaže da je muškarac oslonac i zaštitnik- stvar ženske volje.

Pričamo o ravnodušnosti, neznanju, nezainteresovanosi…Živo maše rukama, premešta se sa noge na nogu, jasno je u ovoj ženi ima energije za još sto karijera. Pitanje je samo ko će buicu talenta, snage i znanja kanalisati, ko će Dragani Šarić pomoći da ostane zvezda u zemlji gde se zvezde ne neguju, već gase…



PHOTO BY: Vladimir Miladinović